Kada danas gledate „Osam i po“, „Sedmi pečat“ ili „Andreja Rubljova“, lako je pomisliti da su njihovi autori rođeni sa kamerom u ruci. Stvarnost je manje glamurozna, ali mnogo zanimljivija.
Reditelji koji su preusmerili tok evropskog filma do prve klapne najčešće su stigli okolnim putem, preko novinarstva, pozorišta, filmske kritike, geoloških ekspedicija, pa i posla u telefonskoj kompaniji. Njihovi počeci govore nešto važno svakome ko razmišlja o režiji, a to je da se do kamere retko dolazi pravolinijski.
Evo šest imena koja su pomerila granice evropskog filma i priča o tome kako su ušla u zanat.
Fransoa Trifo i francuski novi talas
Pre nego što je snimio i jedan kadar, Trifo je bio jedan od najoštrijih filmskih kritičara u Francuskoj. Pisao je za časopis „Cahiers du cinéma“, gde je 1954. objavio esej u kome je napao ono što je nazvao „tradicijom kvaliteta“ u francuskom filmu.
Iz tog kruga kritičara, u kojem su bili i Žan-Lik Godar, Klod Šabrol i Žak Rivet, izrastao je pokret koji je promenio filmski jezik.
Trifoov prvenac „400 udaraca“ (1959), poluautobiografska priča o dečaku sa margine, doneo mu je nagradu za režiju u Kanu i učinio ga jednim od vođa novog talasa.
Ingmar Bergman
Bergman je do filma stigao kroz pozorište i scenaristiku. Krajem tridesetih i početkom četrdesetih režirao je studentske i amaterske predstave u Stokholmu, a zatim se zaposlio u kompaniji Svensk Filmindustri, gde je u početku čitao i doterivao tuđe scenarije.
Prvi veći uspeh doneo mu je scenario za dramu „Hets“ (Torment) Alfa Šeberja iz 1944. Na osnovu tog uspeha dobio je priliku da 1946. sam režira „Krizu“ (Kris).
Prvenac je bio komercijalni promašaj, studio ga je otpustio, a drugu šansu dobio je kod nezavisnog producenta Lorensa Marmšteta.
Rane Bergmanove godine pokazuju reditelja koji zanat uči kroz neuspehe, godinama pre nego što će „Sedmi pečat“ i „Divlje jagode“ (oba 1957) postaviti nove standarde.
Federiko Felini i italijanski neorealizam
Pre kamere, Felini je crtao. Kao mlad radio je kao karikaturista i pisac gegova za italijanske humorističke listove, među kojima je bio i satirični „Marc’Aurelio“. Posle oslobođenja Rima 1944. otvorio je malu radnju u kojoj je crtao karikature savezničkih vojnika, i tu je upoznao Roberta Roselinija.
Roselini ga je pozvao da radi na scenariju za „Rim, otvoreni grad“ (1945), film koji se danas smatra početkom italijanskog neorealizma. Uz Roselinija je, po sopstvenim rečima, naučio zanat režije, da bi krajem četrdesetih i sam prešao iza kamere.
Prvi samostalni film bio mu je „Beli šeik“ (1952), a međunarodnu slavu doneo mu je „La strada“ (1954).
Andrej Tarkovski
Tarkovski nije krenuo od filma. Studirao je arapski jezik na institutu u Moskvi, a potom proveo skoro godinu dana kao geolog na ekspediciji u Sibiru.
Tek po povratku upisao je čuvenu moskovsku filmsku školu VGIK, gde mu je mentor bio Mihail Rom. Diplomski film „Valjak i violina“ (1960) najavio je ono što dolazi, a prvi dugometražni film, „Ivanovo detinjstvo“ (1962), osvojio je Zlatnog lava u Veneciji i predstavio ga svetu.
Sam Tarkovski je govorio da mu je taj film bio provera da li uopšte ima ono što je za režiju potrebno. Bergman je kasnije zapisao da mu je otkriće Tarkovskog bilo kao da su mu se otvorila vrata sobe do koje ranije nije imao ključ.
Pedro Almodovar
Almodovarov put je možda najmanje uobičajen. Kada je krajem šezdesetih došao u Madrid s namerom da snima, Frankov režim je već zatvorio nacionalnu filmsku školu, pa formalno obrazovanje nije ni bilo moguće.
Zaposlio se u telefonskoj kompaniji Telefónica i od prve plate kupio Super 8 kameru. Godinama je učio sam, snimao kratke filmove sa prijateljima i postao jedno od ključnih lica La Movide, kulturnog talasa koji je izbio posle Frankove smrti.
Njegov prvi dugometražni film, „Pepi, Luci, Bom“ (1980), sniman je vikendima, sa volonterskom ekipom, više od godinu dana. Almodovar je kasnije rekao da mu je Super 8 bio jedina škola koju je imao.
Emir Kusturica
Za ovdašnju publiku, priča koja verovatno najviše govori jeste Kusturičina.
Rođen u Sarajevu, još u srednjoj školi pravio je amaterske filmove, a režiju je otišao da studira na praškom FAMU, jednoj od najuglednijih filmskih škola u Evropi, gde mu je jedan od profesora bio Jirži Mencel.
Bio je deo takozvane praške škole, grupe jugoslovenskih reditelja školovanih u Pragu, među kojima su i Goran Paskaljević, Srđan Karanović i Goran Marković.
Njegov studentski film „Gernika“ (1978) nagrađen je u Karlovim Varima, a dugometražni prvenac „Sjećaš li se Doli Bel?“ (1981) osvojio je nagradu u Veneciji. Već sledeći film, „Otac na službenom putu“ (1985), doneo mu je Zlatnu palmu u Kanu.
Kako se počinje danas?
Zajednički imenitelj ovih priča je uporan rad na zanatu, često mnogo pre prvog ozbiljnog budžeta. Trifo je gledao i analizirao hiljade filmova, Bergman je čitao tuđe scenarije, Almodovar je sam petljao sa kamerom dok nije shvatio kako stvari funkcionišu.
Alati su danas dostupniji nego ikada. Režija se uči kroz praksu, kroz greške i kroz kontakt sa ljudima koji zanat već rade.
Škola u tome može da pomogne. Ono što je Trifo skupljao godinama gledanja filmova, a Almodovar plaćao greškama na sopstvenoj kameri, danas se delom dobija brže, uz vođene vežbe, mentora i ekipu sa kojom prve radove pravite zajedno.
Kurs režije u okviru Dominus škole, zasniva se upravo na tome – polaznici razvijaju sopstveni scenario za kratki film i uče kako se on prevodi u filmski jezik, od režije i snimanja do montaže i zvuka, u rasponu od petodnevnog uvoda za početnike do mesec dana intenzivnog rada.
Koji god put izaberete, školu, radionicu ili samostalno učenje, jedino što se zaista računa jeste da počnete da snimate, jer se rediteljski instinkt gradi na završenim filmovima.
Priče o počecima velikih reditelja korisne su upravo zato što ruše mit o predodređenom geniju. Iza svakog od ovih imena stoji period nesigurnosti, odbijanja i potpune anonimnosti. Autori su postali kroz rad, film po film. Za svakoga ko tek razmišlja o kameri, to je verovatno najkorisnija stvar koju iz njihovih biografija može da izvuče.